Drugi skup bibliotekara Balkana

Beograd, 5-7. Decembar 2001.

Uvodno izlaganje

Sreten Ugričić

Postbalkanska simbolička infrastruktura
odgovornost - znanje - jezik - tehnologija

Kao upravnik Narodne biblioteke Srbije izražavam duboko žaljenje zbog zločina rušenja i paljenja nacionalne biblioteke u Sarajevu tokom tri i po godišnje opsade grada.

Svako od vas razumeće ove moje reči na sebi svojstven nacin, ali ja se uzdam da bez obzira na moguca pripisana značenja, simbolički učinak ne izostaje.

U kojoj meri je moja nada opravdana? Ako ipak jeste, kako je to moguće? Koji je to plamen izmedu simbolicčkog i realnog?

Simboličko može imati dva lika: ili onaj ocrtan kulturnom i moralnom diferencijacijom, ili onaj drugi ocrtan mitomanskim poistovećivanjima zasnovanim na uživanju u ekonomiji krivice i žrtve.

Realno takode ima dva lika: ili lik znanja ili lik neznanja.

Na osi izmedu sfere realnog i sfere simbolickog saobracamo dvema putanjama - svesnom i nesvesnom. Svesnost je najkraci put od simbolickog kulturne i moralne diferencijacije do realnog u liku znanja, dok je nesvesnost najkraci put od simbolickog kao krivice i žrtve do realnog u liku neznanja. Svesnost je plamen iz koga se nastaju knjige, a nesvesnost je plamen u kome knjige nestaju.

Ovakav prikaz podjednako važi kako za privatno-individualni plan, tako i za javnu scenu kao politicki plan odreden odnosima moci. Najzanimljivije je da se na svim planovima pokazuje kako je sirova sila uvek podredena artificijelnom saznanju.

Jednostavno, ljudi se dele na one koji žele da znaju i na one koji žele da ne znaju.
Treba samo odabrati stranu. Na jednoj strani vlada kulturna legitimnost, a na drugoj nikakva legitimnost. Na jednoj strani su znanje, odgovornost, razum i stvaralaštvo kao staranje za vrednosti, a na drugoj strani su neznanje, predrasude, iracionalnost i brojne samoobmane kao zamena za temeljnu ljudsku nekompetentnost.

Treba li uopšte govoriti o onima koji žele da ne znaju?

Medu onima pak koji žele da znaju, najpre treba govoriti o znanju, o raspolaganju podacima i vrednostima, o realnom kao takvoj sprezi, izmedu nas i našeg iskustva, koja je delotvorna ne samo intelektualno nego i neposredno politicki, istorijski i razvojno.

Kako to znanje odlucujuce utice na društvene odnose?

Podatak je elementaran trag o promeni stanja stvari. Informacija je poruka, ima znacenje i strukturu, može biti smislena i bez ikakvog podatka. Znanje je nacin pojavljivanja informacije. To što se pojavljuje kao znanje cini da razumemo ono što se dogada a da se ne pojavljuje, cini da možemo nešto da ucinimo, da nešto promenimo.

Medutim, cesto ni to nije dovoljno. Znanje kao da se olako gubi u balkanskim glavama, a cuva jedino u institucijama i u procedurama njegovog obezbedivanja i ispoljavanja. U osnovi, to su institutucije i procedure saobracanja - sa drugima, sa okruženjem, sa sobom. Znanje ne može biti moje nego naše, tek tu smo smo na svom. Znanje ima veze sa istinom samo utoliko što nas cini istinitim, jakim, bezbednim, odgovornim. Nema nikakve druge istine, osim istinitih ljudi. Sve drugo nije istina i propada raskrinkano.

Znanje je ono što se cini istinitim u zadatom istorijskom okviru, ono je kontekstualno i traži što više vremena u sve manje raspoloživog vremena, društveno je izrazito uslovljeno i ujedno društveno izrazito delotvorno. Ukratko, ono je najzahtevnije i najnedostupnije (cemu se i nema šta prigovoriti jer, ultimativno, ono utemeljuje i vlada, ono jedino daje neporecive ucinke). Ono je dragocenije i daleko skuplje od svega što smo do sada stekli, ako smo ga i najmanje stekli. Da ponovim: znanje odlucujuce utice na društvene odnose.

Kultura znanja, zasnovana na vrednostima koje prekoracuju izolovanost, samodovoljnost, ksenofobiju, i predrasude omogucava vitalne procese komunikacije i razmene podataka, ideja i kompetencija. Proširenje granica saznanja i slobodan pristup informacijama kao osnovna ljudska prava možda nisu dovoljni, ali su svakako nužni uslovi društava cija suverenost pociva na vladavini prava, pluralno-participativnoj demokratiji, tržišnoj utakmici i lekovitoj ravnoteži odnosa tolerancije i ironije.

Pored kulture i politike znanja, nova simbolicka infrastruktura Balkana može se zasnovati na obnovljenoj etickoj infrastrukturi odgovornosti i na novoj informaticko-komunikacijskoj infrastrukturi Balkana. Srecom, dato nam je jedno sredstvo opštenja koje objedinjava mogucnosti oba naloga.To sredstvo je jezik, kao nezamenjiva vrednosna i informaticko-komunikacijska infrastruktura.

Šta postižemo kad jeziku pristupamo kao tehnologiji i pride kad informaticko-komunikacijskoj tehnologiji pristupamo kao jeziku?

Jezik je najizvornija ljudska tehnologija, citava civilizacija svedoci o rezultatima spontane primene i razvoja ove tehnologije. Važi i obrnuto, narocito sa novim digitalnim informaticko-komunikacijskim tehnologijama koje odlikuju mnoga svojstva i specificnosti uobicajeno pripisane jeziku. Jer jezik ne samo da jednosmerno prenosi informaciju, on je i cuva i kreira i razmenjuje, cineci cak da izgovoreno ili napisano proizvodi realnu promenu. Jezik je vrlo suptilna tehnologija interakcije izmedu simbolickog i realnog.

Pogledajmo za cas na naš Balkan iz te perspektive. Prepoznacemo tako preklapanje odredenih jezickih zona koja prekoracuju i presecaju uvek više administrativno-politickih granica, a u kojima je konkretna interakcija izmedu simbolickog i realnog na delu, iako nikakvo prevodenje nije potrebno.

Dozvolite mi da samo nabrojim te interaktivne transparentne zone uzajamne razmenjivosti bez dodatnih konverzija, procedura ili protokola, intervencija, interpretacija, revizija - bilo lingvisticko-semantickih, bilo tehnicko-prakticnih, bilo kulturološko-ideoloških:

Zona rumunskog jezika
Zona madarskog jezika
Zona romskog jezika
Zona albanskog jezika
Zona srpskog, hrvatskog i bosanskog jezika
Zona grckog jezika
Zona turskog jezika
Zona bugaskog jezika
i tako dalje.

Skup mogucnosti upotrebe i skup mogucnosti znacenja jezika kao tehnologije i tehnologije kao jezika je komplementaran.Tehnologija je vrednosno neutralna, stoga i indiferentna naspram odgovornosti. Skup mogucnosti upotrebe i spektar mogucnosti znacenja i opravdanja se ne poklapaju. Ono što je efikasno nije nužno i opravdano. Tu je prednost jezika nad tehnologijom ocigledna, jezik je kulturno i vrednosno aktivan i diferencijalan. Sa druge strane, jezik nije ni približno efikasan u poslovima održivosti i rasta što bržeg, potpunijeg i dostupnijeg visokoartikulisanog znanja. Zato predlažem da prihvatimo strategiju tretiranja tehnologija kao jezika, a jezika kao tehnologije.

Na toj strategiji može se u našem regionu graditi jedna kulturno i civilizacijski legitimna, samosvesna, evropska, postbalkanska simbolicka infrastruktura. Narušenu spregu izmedu nas i našeg iskustva bez takve infrastrukture teško cemo uspostaviti.

U jednoj recenici: postbalkansku simbolicku infrastrukturu cine jezici i tehnologije, znanje i odgovornost, a bez biblioteka i bibliotekara Balkana ona nije zamisliva. U prilici smo da ponudimo kompetentnu i odlucujucu inicijativu i ja sam uveren da priliku necemo ispustiti.