STARI GRAD - BEOGRAD, ZMAJ JOVINA 1, tel.637 664 i faks 623 526, e-mail bibliotek@ptt.yu
ČLANSKA KARTA BIBLIOTEKE
JEDINA ČLANSKA KARTA
KOJE SE NIKADA NEĆETE STIDETI

* * * * *

Dobitnik nagrade
"ÐORÐE JOVANOVIĆ"
za 2002. godinu


* * * * *
(Reč na dodeli nagrade "Đorđe Jovanović")

Poneti nagradu sa casnim imenom jednog mladog pisca koji je verovao u prevratnicku ulogu moderne književnosti, za mene ima narociti znacaj. On bi danas možda bio razocaran malenkošcu udela književnosti u menjanju sveta, ali bi mu zacelo polaskao spisak radova, vezivanih ovim povodom za njegovo ime, koji su proteklih decenija doprineli valjanom tumacenju i vrednovanju književne reci, pa samim tim i njenom buducem trajanju. Poneti nagradu sa casnim
imenom jednog mladog pisca koji je verovao u prevratnicku ulogu moderne književnosti, za mene ima narociti znacaj. On bi danas možda bio razocaran malenkošcu udela književnosti u menjanju sveta, ali bi mu zacelo polaskao spisak radova, vezivanih ovim povodom za njegovo ime, koji su proteklih decenija doprineli valjanom tumacenju i vrednovanju književne reci, pa samim tim i njenom buducem trajanju. Taj udeo nikad ne izgleda dovoljan, ma koliko velik bio; pa ipak, on doista jeste velik, i obezbeduje, naporedo sa uspomenom na Đorda Jovanovica, ugled ovoj nagradi.

U pocasnom nizu našla se dakle i moja knjižica. Pisana bez pretenzija na osporavanje postojecih kritickih sudova ili na donošenje novih, ona okuplja secanja na neke pesnike, na neke pesme, na trenutke u kojima su neki problemi pesnickog izraza i neki primeri pesnickog iskustva izgledali manje nerazjašnjivi nego inace. Pokušaj da se ta secanja stave u iste korice mogao bi se pravdati, pre no cime drugim, namerom da se predupredi radoznalost s kojom bi neko, može biti, vršljao jednoga dana po necijoj zaostavštini. Tako su ovi tekstovi, zahvaljujuci zalaganju dvamoja prijatelja pesnika, Kolje Micevica i pokojnog Nikole Guzijana, prešli svoju polovinu puta u susret citaocu.

Neki medu tekstovima, možda uspeliji od ostalih, nastajali su sa ubedenjem da u citalackom doživljaju može biti isto onoliko uzbudenja i ozarenja koliko i u ma kojoj drugoj covekovoj delatnosti, sposobnoj da nam ispuni život. Sa slicnim ubedenjem, cini se, i Prust je tragao za svojim izgubljenim vremenom, pronašao ga i pretvorio u opšte dobro od neprolazne vrednosti. Verujuci u ishod svoje stvaralacke pustolovine, on je zapravo verovao u citaoca, kadrog da ga sustopce prati u tom njegovom poduhvatu i da deli s njim iskušenja i cari otkrica. On je svoje delo video ne kao cilj nego kao puko orude, opticki instrument koji ce citaocu pomoci da cita iz samoga sebe. Jer u citaocu pociva sve što bi ikada moglo uskrsnuti iz mrtvog slova na hartiji. Vrhunci citanja ne zaostaju za vrhuncima pisanja, ako ih u ponecemu i ne premašaju. Ne uspavajuci da ovladamo svešcu o svim okolnostima i svim ciniocima koji su uticali na prestanak neke književne tvorevine, ponekad primecujemo kako nas je razumevanjete tvorevine nagnalo da iscedimo iz sebe sve svoje poznavanje i osecanje stvari, imaginaciju, intuiciju, do naslednog iskustva i licnih uspomena.

Kada tako unesemo u neki tekst sve cime smo raspolagali a da nismo ni slutili cime sve raspolažemo, taj tekst postaje naš, kao da smoga pisali sami; i valjda se tu negde, kao na dlanu, pomalja pred nama završna tajna književnosti, poezije.

Najveca sreca koju bi neki pisac mogao poželeti jeste da ga citaju mladi ljudi, koji i sami krecu neizvesnim stazicama književnog stvaralaštva, tražeci pravog sagovornika. Velika je sreca za te mlade ljude da pronalaze takve sagovornike. Imao sam više takvih sagovornika, i nadam se da sam ovom knjižicom bar nekima od njih odao zahvalnost koju im odavno dugujem.

design by: BIOdesign